Pitanje koje najčešće dobijamo telefonom glasi ovako: imam mašinu, pravim ovaj komad, koji materijal da uzmem. Odgovor skoro nikad nije jedan materijal, nego jedan materijal za taj komad. Ovaj tekst je pokušaj da se to sistematizuje, da vam sledeći put razgovor traje kraće.
Ograničićemo se na četiri vrste koje najviše idu u preradi kod nas: polipropilen, polietilen visoke gustine, polistiren i ABS. Sve četiri postoje i kao original i kao regranulat, i sve četiri se u praksi biraju po istim pitanjima.
Prvo pitanje nije materijal, nego komad
Pre nego što se izgovori bilo koja skraćenica, korisno je odgovoriti na četiri stvari o gotovom proizvodu. To su ista pitanja koja i mi postavljamo pre nego što damo ponudu.
- Da li komad nosi opterećenje ili prima udarac, i na kojoj temperaturi radi.
- Da li stoji na otvorenom, na suncu, ili je u zatvorenom prostoru.
- Da li dolazi u dodir sa hemikalijama, mastima, deterdžentima ili hranom.
- Da li se komad vidi u upotrebi, ili je skriven u sklopu.
Kad na to imate odgovor, izbor se sam sužava na jedan ili dva materijala. Sve ostalo, uključujući i cenu, dolazi posle toga.
PP, za hemijsku otpornost i malu masu
Polipropilen je najširi izbor od ove četiri vrste. Dobro teče, popunjava složene alate, radi i na brizganju i na ekstruziji, i daje najlakši komad na istu zapreminu. Kod ambalaže i kod delova koji se prevoze u velikom broju, ta razlika u masi se vidi na računu za transport.
Njegova najjača strana je hemijska otpornost. Ako komad dolazi u dodir sa deterdžentima, mastima, bazama ili većinom kiselina, polipropilen je obično prvi materijal koji se razmatra. Zato se od njega prave kante, posude, gajbe, čepovi i zatvarači kod kojih se šarka otvara veliki broj puta.
Slaba tačka polipropilena je hladnoća. Na niskim temperaturama postaje krtiji, pa komad koji zimi stoji napolju ume da pukne tamo gde bi u toploj hali izdržao. Ako vam se to dešava, materijal verovatno nije pogrešan po hemiji nego po temperaturnom opsegu.
Detaljnije o primenama i o tome šta nam treba pre ponude ima na stranici PP regranulat.
HDPE, kad komad mora da izdrži udarac i hladnoću
Polietilen visoke gustine je materijal za grubu upotrebu. Zadržava žilavost i kad temperatura padne, gotovo ne upija vlagu i dobro podnosi hemikalije. Zbog toga se od njega prave kante, burad, kanisteri, cevi, palete i komunalna oprema.
U praksi se HDPE najčešće pojavljuje kao rešenje za problem koji je nastao na polipropilenu. Komad puca na hladnoći, ili se lomi pri padu, i prelazak na HDPE to reši. Važno je znati da prelazak nije neutralan za alat: HDPE se pri hlađenju skuplja više, pa dimenzija gotovog komada neće biti ista.
Ono što HDPE ne radi dobro jeste površina. Mekši je, lakše se grebe, i teže prihvata lepak i štampu bez pripreme površine. Ako je komad vidljiv i mora da izgleda završeno, HDPE nije prvi izbor.
Više o mašinama i tipičnim primenama ima na stranici HDPE regranulat.
PS, kad je bitna krutost i tačna dimenzija
Polistiren je najkrući od ove četiri vrste. Dobro drži dimenziju, brzo hladi, lako se boji i daje čistu površinu koja ne traži dodatnu obradu. Koristi se za kućišta, unutrašnje obloge, ukrasne letvice i profile, kao i za ploče koje idu na termoformiranje.
Kod polistirena je važno unapred znati koja vam varijanta treba. Kruta varijanta je tvrda i providna, ali je krta i ne voli udarac. Udarno žilava varijanta, koja se u pogonu obično zove HIPS, rešava problem udara ali gubi providnost i daje mat površinu. To nisu zamenjive stvari i ne biraju se po ceni.
Druga stvar na koju treba paziti su unutrašnji naponi. Polistiren ih zadržava, pa se na oštrim prelazima komada najlakše javljaju pukotine. Ako komad ima takvu geometriju, to se najbrže proveri na uzorku.
Detalji su na stranici PS regranulat.
ABS, kad komad mora da bude i žilav i lep
ABS je jedini materijal iz ove četiri koji spaja žilavost, krutost i površinu koja izgleda gotovo bez dodatne obrade. Zbog toga se koristi za kućišta uređaja, unutrašnje delove vozila, maske, poklopce i galanteriju koja mora da izdrži pad.
ABS je i jedini iz ove grupe koji se rutinski lakira i galvanizira. Ako gotov komad ide na površinsku obradu, to je jak razlog da se ostane na ABS-u umesto da se traži jeftinija zamena, jer se ušteda na materijalu izgubi na doradi.
Ono što ABS traži zauzvrat jeste sušenje. Upija vlagu iz vazduha, i ako se preskoči sušenje, na komadu se pojave srebrnaste linije i površina propadne. Kod regranulata je to još važnije nego kod originala, jer materijal pre isporuke prođe kroz više faza rukovanja i pakovanja.
Više o tome je na stranici ABS regranulat.
Kako se izbor svodi u praksi
Ako se sve gore sabere, dobija se prilično kratak spisak pravila koja rade u većini slučajeva.
- Hemikalije i mala masa, a komad radi u zatvorenom: polipropilen.
- Udarac, hladnoća, vlaga, gruba upotreba: polietilen visoke gustine.
- Krutost, tačna dimenzija, čista površina, komad ne prima udarac: polistiren.
- Vidljiv komad koji mora i da izdrži i da izgleda dobro, naročito ako se lakira: ABS.
Ovo su polazne tačke, ne pravila bez izuzetka. Debljina zida, geometrija komada i serija umeju da preokrenu odluku, i tu se najviše isplati razgovor pre nego što se naruči tona materijala.
Šta kad se dvoumite između dve vrste
Kad se izbor svede na dva materijala, najbrži način da se odluči jeste uzorak. Uzorci se traže na zahtev i služe upravo tome, da probu uradite na svojoj mašini i sa svojim alatom, a ne na prvoj velikoj isporuci.
Proba na uzorku košta jedan dan. Pogrešna tona košta mnogo više od toga.
Kod regranulata je taj korak još važniji nego kod originala, jer se partije razlikuju. Dva regranulata sa istom oznakom neće se ponašati identično, i to nije mana materijala nego njegova priroda. Zbog toga uz ozbiljniju porudžbinu uvek predlažemo probu.
Ako vas zanima kako se regranulat ponaša u odnosu na originalni polimer, o tome smo pisali u tekstu Regranulat ili original, razlika u ceni, svojstvima i riziku.